Raskiseliše li vam se opanci?

Deca u ovim krajevima provode u školi čitav dan, te je sve podešeno da im tamo bude što udobnije. Imaju svoje papuče, čašu, sve stvari im stoje u školi, knjige koje čitaju tih dana, u učionici je kutak sa društvenim igrama, kauč ili lejzi beg. E sad, kad ste to zamislili, zamislite moju ćerku, osobu koja ležerno shvata ceo život, a naročito je spremna da prigrli situacije u kojima se od nje očekuje da bude opuštena. Kao recimo u školi. Danas smo imali razgovor sa učiteljicama, nešto kao otvorena vrata. Sede tri učiteljice preko puta nas, sedimo nas dvoje i naša ležerna ćerka s druge strane stola. Razgovor traje oko sat vremena, ali ćerka se ne buni jerbo je u glavnoj ulozi. No, stolica je ne naročito udobna, te ona zauzima svoju omiljenu žaba pozu, dakle diže noge u papučama na sedište. Muž mi je pod maskom, ne vidim mu lice, ali osećam sleva rastuću frapiranost. Učiteljice ne konstatuju bilo šta čudno. Dete je i dalje opušteno, masira stopala dok žvaće pertlu od kapuljače i pri tom aktivno učestvuje u ovom serioznom pedagoškom razgovoru. Nas dvoje menjamo farbe, malo kao signaliziramo ali sasvim uzalud. Dete ide korak dalje, razgovor se odužio, valja se razgibati. Zbacuje papuče. Kreće da krcka prste. Na nogama. Bogo moj. Izlaze mi pred oči seni predaka koje nisu svoje učitelje smeli u oči pogledati, ova žvaće pertlu i krcka prste. Učiteljice istinski ne vide da se išta čudno dešava, nas dvoje smo se pomirili sa činjenicom da smo odgojili Petka. Gotov razgovor, izlazimo, ja zinem da kažem reč-dve o masaži stopala, ali utom začujem: “Znači, htela sam da umrem od sramote od tebe i tvog nemačkog”. I šta sad čovek da radi nego da sedne, izuje se i slatko iskrcka sve prste.