Čovek je u šumi

Jedna od omiljenih švajcarskih razonoda od Đurđeva do Mitrova danka jeste roštiljanje. Nijedna školska ekskurzija, rođendan, završna svečanost, piknik, šetnja, odlazak na plažu, planinarenje ili bicikliranje, ne mogu se bez roštilja zamisliti. Nije to neka maštovita ponuda, dve-tri fele kobasica i to je to, ali svaki šumarak ima mesto za vatru, a često se u rancu ponese i priručni roštilj koji možeš da raspališ na svakoj livadi.
Uglavnom, već ste shvatili da su ovi ovde jedna prosto iritantna nacija u pogledu planiranja i razmišljanja o svakom detalju, kako radnim danom, tako i u slobodno vreme. Vole da si ugode, i to se ne prepušta slučaju.
Druga činjenica koju treba znati da bi vam naš jučerašnji doživljaj bio makar malo jasniji jeste to da moja deca nekad ostave trotinet, loptu, ranac na igralištu danima i niko ih ne pipne, a da su nam recimo svi bicikli parkirani ispred zgrade bez ikakvog lanca. U centru, u gradu, to nije baš tako, ali pričam ovde o pasivnim krajevima.
Odemo mi tako juče u šumu i ponesemo ručak. Dođemo do mesta za vatru. Pored njega, naslagane cepanice, pod konac, muka da te uhvati. Pored sekira, pored nje rešetka. A ispod cepanica, malo doduše sakrivene, limenke piva. Moja deca vele da se to kaže versteckt, dakle — štek. Gde je sad tu čar, pitam ja vas? Ono — imaš meso, nemaš drva, imaš drva, nemaš šibicu, imaš šibicu, ne smeš da pališ vatru, imaš vatru, zaboravio si pivo, imaš pivo, nemaš meso. Ima pored i meta, ko voli da baca sekiru. Dobro dođe da malo izdušiš ludilo od tolikog reda.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s