Dupebol

Neko mi je jednom rekao da se kad priča na stranom jeziku uvek pomalo oseća kao idiot. Posle nekog vremena života na jeziku koji mi je još uvek dosta stran, mogu samo da dodam — ne osećaš se pomalo, nego potpuno kao idiot. I to je centar problema — ne boriš se ti tu sa jezikom, ni sa ljudima. Boriš se sa svojom sujetom, koja divlja li divlja, kod nekog više, kod nekog manje. A kod jednog od nas, ni najmanje. Njega lepo čovek da gleda i sluša šta radi, i da zapisuje. A da onda, sebi za podsetnik, pre nego što krene sa deklinacijama i konjugacijama, napiše samo jednu reč: krotkost. Ili, za one sklonije izrekama: ma, boli te dupe.
Evo, ja ga gledam, slušam i zapisujem. Hteo je da kaže drugarima da ide u Srbiju avionom. Zna kako se kaže avion. Većina rečenica koje zna počinju sa: ,,Ich bin”. I zna kako se kaže ,,na srpskom”, to je čuo mnogo puta. Tako, sklopi rečenicu: ,,Ja sam avion na srpskom” . Pitam, šta su ti rekli. Ništa, rastužili su se što idem, kaže.
Juče krene u vrtić, i vrati se sa stepeništa, mora nešto da me pita. Kako se kaže ,,imam nove patike” i ,,hoću da se igram toga”. To mu je trebalo za taj dan.
Danas, dolazi sav ponosan. Prvi put uspeo je sam da čestita drugarici rođendan. Izdeklamuje nam, bez greške, dugačku rečenicu u kojoj joj čestita rođendan i želi sve najbolje. Nakon našeg oduševljenja, pita nas, onako usput: ,,A šta sam joj to rekao?”.
Samo krotko.