TikTok i Tik-tak

Kad pričam s mojim đacima o tome kako i koliko pričaju srpski kod kuće, skoro se jednoglasno ponavlja pravilo koje glasi “za stolom srpski”. Ta svetost stola i srpskog jezika uvek mi bude dirljiva i simpatična, ali onda sednem za svoj sto, za kojim se uvek samo srpski i pričao, pa shvatim — džaba, mogu i staroslovenski da pričaju, opet ih ništa ne razumem. Setim se uvek moje bake koja je živela s nama i pomno pratila razgovore za stolom i tek možda tamo u svojim kasnim osamdesetim godinama malo krenula da kaska za tematikom, izrazima, ali uporno potpitivala, da ostane u toku. E tako sad nas dvoje. Veze nemamo o čemu pričaju. Pre neko veče tema neviđenog zezanja koje mi ništa nismo razumeli bile su smešne žene u četrdesetim koje koriste fejsbuk, piju vino, vežbaju jogu i, o užasa, stavljaju crvena srca kao emotikone (nasuprot žutim, koja su mnogo više kul). Onda su se malo štrecnule shvativši da govore o svojoj majci, pa umrle od smeha, imitirajući sad te žene koje se zgražavaju nad tiktokom i sećaju svog teškog detinjstva kad su pešačile tri kilometra do škole. Tu sam konačno uhvatila kopču i pustila im urnebesni skeč o četiri Jorkširca i njihovom teškom detinjstvu, na šta su se one sažaljivo osmehnule da me ne uvrede i nastavile sa svojim imitacijama. Šta ću, otpila sam gutljaj vina, udahnula-zadržala-izdahnula i nastavila da se gledam s mužem na čistom srpskom jeziku ❤️