Umočiću!

Ovde su učitelji jako zainteresovani za detetov privatni život. Ja nemam ništa protiv da mi se neko meša u roditeljstvo, no, shvatićete, nije prijatno. Postavljaju se pitanja, moja deca nisu baš vešta u kreiranju društveno prihvatljivog imidža i dok trepneš, ode ti u fasciklu. Srećom, male drukare gledale su dovoljno puta kako Eni mlati onom drvenom četkom dok peva o teškom životu, pa su mi argumenti pri ruci. Ali, ni učitelji nisu vrane, znaju slabe tačke. Na primer, jedna ćerka ne jede. Pojede ponekad neki smoki i tako uglavnom opstojava na ovom svetu. Ima dozvoljenu listu od pet povrćki koje sme da odbije, ali je ta lista daleko od konačne. Naprotiv, ona se revidira na dnevnom nivou, te se na njoj dozvoljava recimo sveža, ali ne i pečena paprika, što je pola mesta, na koje se onda može ugurati presna, ali ne i kuvana šargarepa. Prirodno, ta moja ćerka, nedavno je, oko svoje desete godine, utrostručila težinu s rođenja i oprostila se od nekih stvari koje su u struku veličine 2-3 godine, te to malo brine jednu njenu učiteljicu, koja ju je upitala da li redovno jede kod kuće i šta je na primer danas ručala. Hvala dragom Bogu, tog dana nije obedovala plazmu s nutelom, nego supu, batak i ono malo zeleno što jede tako često da mu je i ime zaboravila, te se frau lererin umirila u saznanju da ipak eto ponekad i nahranimo to dete. Ali, tu je i druga ćerka. Ona jede. Ali ne spava. Njena učiteljica mi piše da bi bilo dobro da je odvedemo lekaru jer celo pre podne zeva i, citiram, ,,oči joj se skoro sklapaju”. To mi pismo prizove mile školske uspomene skorosklapanja, a bogami i sklapanja očiju u prohladna jesenja jutra kad krenu da se nose monterice, pa ih okače na čiviluk tačno na zidu do mene. No, ne odvedoše me kod lekara, te eto u istom stilu podižem nove generacije skorosklapača očiju u jednoj zemlji gde se štedi struja i leže s prvim sumrakom. Okrenula sam novi list, ovu kljukam, onoj gasim svetlo u 10, izdržaćemo valjda do petka. It’s the hard knock life.