Nepromočivost

Sad kad je eto prošla skoro cela jedna školska godina, mogu da vam potvrdim — tri komada dece prošla su mi kroz različite nivoe švajcarskog školskog sistema, a da ja nisam nijedan dinar za bilo koji segment tog školovanja dala. Osim jednog. Već u prvim pismima iz škola, svuda se pominjala fraza wetterfeste Kleidung. Odeća u skladu s vremenom. Nepromočivo.
Ove nedelje, trećaci provode dane u šumi. Znači, svaki dan, ceo školski dan provedu u šumi. Kiša je počela juče ujutru i još nije stala. Ne paducka, ne rominja, lije kao iz kabla. Šta ćemo, pošaljemo naše wetterfeste dete, u nadi da nisu toliko nenormalni da sede s 25 dece u šumi od 8 ujutru do 3 popodne dok kiša pljušti. Jesu. Deca su napravila neke nadstrešnice, ispod njih zapalila vatre i skuvala ručak. Juče i danas, deca od 9 godina. Tragovi balkanske roditeljke u meni trude se da ne gledaju prečesto kroz prozor i da im ne pominju u sebi prečesto švajcarsku milosnu majku onu nepromočivu.
Tešim se kako će joj te veštine sigurno jednom značiti, koliko sam puta samo po kiši bila izgubljena u šumi s kesom špageta i paketom mlevenog mesa i nisam znala šta s njima da radim.
Jedno me ipak sprečava da izmislim da ima kijavicu i da je ostavim kod kuće. Ja stvarno hoću da mi dete bude wetterfeste. Da, kao ovi ljudi, ignoriše prognozu. 
Večeras nam priča kako su kokali kokice na vatri i kako to moramo da probamo. Rekoh, hoćemo, baš smo mislili da idemo negde u šetnju i na roštilj za vikend, ali smo odustali. Što, pita. Pa najavljena je kiša. Pa šta, kaže ona. Pa ništa.