Budženje

Kada sam stigla ovde, negde prošle godine u ovo vreme, sećam se dobro nekog ogromnog umirenja koje me je već prvih dana uhvatilo i držalo čvrsto kroz sve što nas je čekalo. Sa one strane, pitali su: kako ćete ovo, šta ćete s onim, a mi smo, onako polubeslovesno odgovarali, polako, rešiće se. Tako je i bilo. U ovako skupoj zemlji skupi su i opijati, te njima ne možemo da zahvalimo. Pre je tu posredi neka opšta smirenost ljudi koji nemaju baš nekih briga u životu, te se toj atmosferi nekako ne možeš oteti.
Nezgodno je samo s tim životom što te nekad iznenadi. E tu Švajcarci padaju u štres, ne biste verovali zbog kakvih stvari. Srećom, puna im je zemlja nas koji umemo da improvizujemo.
Sedim tako malopre u autobusu. Polazak za tri minuta, strogo najavljuje ekran. Vozač nije tu, pokušava napolju da namesti retrovizor. Proba polako par puta, ono otpada, visi, ma nema šanse. Polazak za dva minuta. Sad je izvukao retrovizor skroz, hvata zalet i gurne ga iz sve snage nazad na mesto. Neće. Nastavlja da treska sve jače i jače, menja ugao ali ne odustaje. Putnici u busu već su u predapokaliptičnom stanju. Da l će da kasne u polasku il da voze bez retrovizora, kuku i lele. Onaj treska nemilice. Minut do polaska. Na lepom nemačkom šofer zamoli momka iz obezbeđenja da pridrži neki deo, ovaj to učini i vozač sada zadaje finalni udarac retrovizoru koji ostaje da stoji. Pogleda ga zadovoljno i obrati mu se na lepom srpskom, onako kroz zube. Mjkultjbm.