Cosa nostra

Kad birate multikulturalni komšiluk, gledajte obavezno da su to neke nacije koje dobro jedu. Mi nismo ništa gledali, ali eto završismo opkoljeni Italijanima. Pritom, to nisu italijanski Italijani koji svoje blagoutrobije prirodno dovode u balans podnebljem, plivanjem, veranjem uz stepenice ili već nečim, nego ovi pošvajcareni, koji se dave u mocareli od punomasnog alpskog mleka, pa završe okruglasti kao gorepomenute loptice sira.
Da se vratim na mudar izbor komšiluka, juče je u okviru završne vrtićke svečanosti organizovan švedski sto multikulti đakonija, gde su moju pitu od mesa i dva sunarodnička bureka potukli do nogu ovi ludaci sa svojim picama, pastama, predjelima, a sirotinjski žuti kolač s višnjama nije imao šanse protiv raskalašnih tiramisua i profiterola. Najžalosnije je što sam mislila kako će Švajcarci koji, kad odluče da se bahate, umoče presnu šargarepu u majonez, biti fascinirani pitom i kolačem. Ubiše me Italijani.
Ali zato, tu je vendeta. Kad moj sin istrči na poljanče da igra fudbal sa Vićencom i Đulijanom, a oni ko dva debela Nemca ufću i pufću od gola do gola. Leave the gun, take the canoli.