Veliki deo ciriške imigrantske populacije čine Britanci. Veliki deo te populacije sinoć je strpljivo, sasvim engleski, u redu dva po dva, dugačkom otprilike dva bloka, čekao ulaz u halu gde će nastupiti Liam Gallagher, njihov sasvim engleski drkoš.
U hali nas je dočekala oprema spremno umotana u najlone protiv piva i telesnih tečnosti. Sasvim engleski. Na ekranima je stajalo upozorenje da koncert koji sledi premašuje nivo buke od 97 decibela (što je, kako mi je objašnjeno, nivo buke u našoj dnevnoj sobi tokom mirnog nedeljnog popodneva), te da se publika izvoli poslužiti čepovima za uši. Sasvim švajcarski.
Izlazi Liam, počinje prva pesma, poleti stidljivo jedna plastična čaša. Sad ne znam – da li je to Englez koji postaje Švajcarac ili obrnuto, evo nisam pametna. Ali ulazimo polako u fazon – Liam drnda naizmenično bend, publiku i tonca, uz sporadične napomene o tome kako su svi Švajcarci seratori, osim Federera. I sata s kukavicom. Sad smo već na domaćem terenu, možemo svi da se opustimo, znamo ko smo.
Nije to bio neki spektakl, zna to i Liam, znaju u publici i navijači Mančestera, i penzosi, i parovi iz devedesetih, kao nas dvoje. Ali jeste sentimentalno putovanje, koje dosta premašuje 97 decibela. Posle tog iskustva, dok šutiraš švajcarske plastične čaše po švajcarskom podu koji se lepi, i priviđaju ti se likovi koje bi sreo da je taj koncert u Beogradu, sasvim ti je jasno – Champagne Supernova izgleda prilično isto odakle god da je gledaš. A to je dobro znati.
