Pogledajte sliku. Žena na pragu četrdesete razdragano vozi slalom niz pitoreskne padine švajcarskih Alpa. Ma milina. Ali, braćo i sestre, trnovit je taj put. Trnovit, pa još preko posut užarenim ugljevljem i mestimično prošaran ekserima. Zarđalim, razume se.
Moje skijaško detinjstvo obeleženo je sećanjima na tvrde pancerice, sneg u rukavicama i za vratom, mokru potkošulju ispod dva džempera i skafandera, kricima mog oca levooo, levooo, pa je l’ sam rekao levoooo, po kojima smo posetiocima Karaman Grebena sigurno ostali urezani kao istureno odeljenje neke psihijatrijske bolnice gde se ski obuka preporučuje kao terapija izbora odmah posle elektrošokova. Međutim, naći će se među čitaocima ovih redova ne jedna osoba koja je u toj školi mog oca proskijala, i skija i danas.
Hoću da kažem, znam ja da je skijanje, dok ga ne naučiš, krv znoj i suze u koncentratu. Ali kad si roditelj onoga koji uči, to je onda jedna sasvim nova dimenzija horora. Tinejdžerka je ljuta tri dana unapred, preventivno. Mali su puni entuzijazma dok ne dođe do montiranja opreme. Žuljaju me cipele, svrbi me kaciga, gde mi je druga rukavica, curi mi nos, jedna skija mi je ostala tamo 500m niže, zašto ja ne mogu da imam štapove, magle mi se naočare, vrućina mi je, žedna sam, kad ćemo kući, i vrhunac svih vrhunaca: piški mi se. Kada se proces montiranja opreme na troje dece završi, i Apolo 13 bude konačno spreman za lansiranje, onda sledi snalaženje na snegu. Paralelno, pa ra lel no, je l’ sam rekla paralelno! Ne leđa padini, ne le đa pa di ni, je l’ sam rekla! Plug, plug, pluuuuug, je l’ sam rekla plug! U sledećih deset minuta počeo je čas u školi skijanja i to je jedini razlog zašto vam ovo ne pišem iz koronarne jedinice.
Škola traje dva sata. To su dva sata pripreme roditelja za razmontiravanje opreme, pakovanje i povratak kući. Oni ih koriste skijajući se ili opijajući se na suncu. Ili oba.
Pogledajte sad opet sliku. Liči malo taj osmeh na Džokerov, oder?
štelovanje glave 