One Day More

Sinoć smo na otprilike petnaestom izvođenju u okviru velikog gostovanja engleske Vestend verzije mjuzikla Les Misérables u jednom ciriškom pozorištu poslednja tri mesta poslednjeg reda zauzele nas tri.
Moja ćerka, koja trenutno prolazi kroz mjuzikl fazu. Zna napamet većinu aktuelnih Brodvej hitova, zna i ovaj, ubija nas arijama iz kupatila lagano ali sistematski. Moja drugarica, odrasla na domaćem alternativnom teatru i zaljubljena u pozorište i ova koja vam ovo piše.
Tri sata besprekorne umetničke izvedbe, ljudi. Vrhunska produkcija, u svakom smislu, u kojoj se stvarno uživa. Ali posle pauze na kojoj publika veselo ćućori kroz šum mehurića proseka, dolazi drugi deo. Ćerka me je naučila, drugi deo mjuzikla je uvek “dauner”, uvodi teške teme. Prvi deo završio se u revolucionarnom žaru, u iščekivanju slobode koja stiže već sutra. Drugi deo izveo je jadnike na scenu. Svi su pali na barikadama, ostale su njihove senke da progone preživele i da im govore o revoluciji i njenom medejskom apetitu. Ciriška publika i dalje se lagano njihala u ritmu poznatih arija, Englezi su kidali i dalje, ćerka je lovila tehničke nesavršenosti. A nas dve se raspadosmo. Da li je još neko sem nas u toj sali znao kako izgleda kad to sutra ne dođe ni prekosutra ni nakosutra ne znam, verovatno jeste. Da li bi me manje zarozalo da se manje ložim na mjuzikl i na revoluciju. Verovatno. Ali znate, kad ansambl korača prema vama, vijori zastavom i u ritmu marša peva o tome kako svetlo dođe i posle najgore tame, onda vidiš da na sceni možda i niko ne razume Igoov jad i na šta je mislio, ali znaju da to što ne razumeju prenesu dalje, onima koji razumeju. E to je već ozbiljna umetnost.