Vesela braća, žalosna im…

Prva nedelja posle raspusta, u narodu poznatija kao gladna godina, a u stvarnosti sporija nego tri gorepomenute, tek je prevalila sredu.
Prvog dana, sin je, valjda da bi osigurao svoju nemuštu upečatljivost kad krenu doživljaji s ferija u Davosu, u školu poneo frulu. Ne onu blokflautu, nego drvenu frulu, bora dugić frulu. Završi se škola, prođe 20 minuta, ponosna majka zamišlja kako joj sin ko onaj bremenski muzikant vabi drugare ulicama našeg zaseoka. Kad je prošlo 45 minuta, majka se malo zamisli i shvati da je za to vreme mogao da odsvira jedno 800 puta Na kraj sela žuta kuća i da je krajnje vreme da odškrine vrata anksioznosti, najboljoj družbenici svake majke. Učiteljica se ne javlja, ulice puste, krene majka put škole, sve osluškujući zvuk frule. Kad eno ga, u dvorištu. Traži frulu, izgubio je negde. Pa sat vremena je tražiš? Pa nisam znao.
Drugi dan. Doručak. Ej, znaš da sam juče jeo cveće na odmoru? Ajde, ono s drveta? Ne, iz trave. Aha. A što? Rekla mi je drugarica. Pa je l’ jela i ona? Jeste, zajedno smo.
Za sve zainteresovane, moj sin će voditi kratak kurs integracije, prijave su otvorene, mesta ograničena. Šifra: mozga bez.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s