Školsko kućevanje

Švajcarska je ušla u drugi mesec epidemije i drugu nedelju vanrednog stanja. Poslednje im je bilo onomad kad su ratovali sa Napoleonom, čega se starija populacija u mom selu kroz maglu seća, iako su bili predškolci. Naša familija ušla je u drugu nedelju karantina i, kao kod svih, nenormala postaje normala. Iz te nenormale izdvajamo:
Kažu, u anksioznim vremenima jutra su najteskobnija. Kod nas je to pojačano činjenicom da se ujutru odvijaju video konferencije, što znači da mi je u sobi susednoj od spavaće svakog jutra u 8 deset malih Nemaca koji se deru uglas. Tačno da ustaneš sa tikovima.
Srednja ćerka odlučila je da se ošiša. Radikalno. Čujem da je to hit na instagramu, svi se šišaju u karantinu, te bih ovom prilikom želela da se zahvalim svim čestitim influenserima koji su tu foru izmislili, poštedeli su me svakodnevne golgote. Osim influenserima, zahvalila bih se i svom mužu, nosiocu crnog pojasa u šišanju dece u kućnim uslovima.
Sin sluša priču koju mu čita učiteljica preko video poruka, svaki dan novo poglavlje. Ja pripomažem sa prevodom. Za sada se radi o devojčici koja je smislila da bi volela da se uda za drugaricu iz vrtića jer se njih dve najlepše zajedno igraju, pa redom pita odrasle da li je to moguće na šta svi, osim zle vaspitačice, odgovaraju da naravno da jeste. Nosilac crnog pojasa prati fabulu radnje slikovnice za prvi razred dok briska truleks krpom kamenčiće u akvarijumu jer mu to smiruje živce i mrmlja nešto sebi u bradu. Valjda nešto o Napoleonu.