Aprililili

Prvi april zatekao nas je bunovne. Prednosti kućnog školovanja mogu otkriti samo roditelji koji su u stanju da nakon što u osam priključe decu na video konferencije i ubodu im slušalice u uši, mogu lepo da se vrate da spavaju jer su sinoć morali da završe sezonu. Naravno da nismo znali koji je sat u svemiru i druge kalendarske informacije i naravno da su naša deca to znala. Sin nam je doneo kolače. Otvorili smo samo usta, blaženi zbog ovog toplog porodičnog iskustva, da bismo sekund kasnije shvatili da je kolač bio premazan pastom. No dobro, taman smo i oprali zube i doručkovali. Od spavanja više nije bilo ništa, te krenuh put toaleta. Moja skoro pa dvocifrena dioptrija ujutru bez sočiva dozvoljava mi da potrefim vrata i wc šolju, što je normalnim danima dovoljno. Ali ne i prvog aprila. Braon gomilica na dasci, ispostaviće se prazna kartonska rolnica wc papira natopljena vodom i formirana u karakterističan oblik delovala je mojim ćoravim očima i bunovnom mozgu dovoljno realistično da mi se smuči onaj fini kolač s pastom.
U nastavku dana ispostaviće se da su naša deca ovog prvog aprila imala neku fiksaciju na wc, wc šolju i wc papir, u potpunoj suprotnosti sa sanitarnom krizom. No, roditelji su prethodnog dana došli u posed pretposlednjeg pakovanja papira u lokalnoj prodavnici, te su deca mogla da se raspištolje. Da ne idem u detalje, imali smo: ,,Mama, iskakio sam gumenu patkicu”, jednu strašnu odštampanu sliku zalepljenu preko daske (podsetite me posle ukidanja vanrednog stanja da vam kažem ko je bio na njoj) i, kao vrhunac, dekoraciju celokupne zalihe papira od strane najstarijeg deteta. Polepila je likove iz neke predstave, kojom nas davi za vreme svakog obroka kao prilike za interaktivnu razmenu mimova koje su članovi porodice u međuobročnom periodu videli na internetu. Što kažu psiholozi, deca osećaju atmosferu u porodici, strahove i teskobu. Izgleda da su ova naša nekim svojim finim dečjim instinktom shvatila da smo u prilično velikom sranju.