Dentalna tragedija s elementima farse

Juče je mom sinu zub ispao u čorbu, te ga je on zatim sa istom progutao. Šta to govori o mojoj čorbi ne znam, i ne zanima me. Odmah su se za našim stolom okupili Eshil, Sofokle i Euripid i tu je nastalo jedno teško, srcedrapateljno pozorje o izgubljenoj šansi da se profitira od Zubić Vile. Jer, kako da mu veruje, kad je pojeo dokaz. Tu uskače sestra, deus ex machina, sa reminiscencijama na svoja 4 pojedena zuba (plus 1 u slivniku), koja su svi bili ispoštovani od strane narečene nagraditeljke bezubih.
Umiri se patnik, reši — napisaće objašnjenje u nadi da će Zubić Vila poverovati i bez dokaza. Credo quia absurdum, bar njoj to nije teško, ona je iz te branše.
Napiše dečko pismo, sestra iz mašine drugi put božanski interveniše, ispravljajući ć i č, proguto u progutao i ceduljica beše smotana ispod jastuka, a mladac pun nadežde usni sanak.
Dođe jutro, slatkiši i novčić behu pronađeni pod jastukom, a sestra se, kao i svaki bajkoviti pomoćnik i treći put pomoli iz mašine, pokazavši mu slike vila koje je noćas lično u sobi napravila. Bez obzira na divnu nameru, to je bio momenat u kojem je dečko izrazio tračak sumnje. Realno, one mu i nisu bile potrebne. Credo quia absurdum.
Tragedija o pojedenom zubu završava se farsičnim antiklimaksom. Dečko koji je koliko sinoć pisao ispovedna pisma Zubić Vili, ujutru seda da igra fortnajt sa ekipom raznolikog uzrasta, o kojima nam je dovoljno znati da sebi daju nadimke poput “điđa sa vračara”. Dok mlate svojim snajperima, on im ustreptalo priča kako mu je Zubić Vila ostavila kesu gumenih meda pod jastukom.