Petliću pevaču

,,Još 840 sati, pa opet raspust”, bila je misao s kojom je moj sin zaspao poslednje večeri pred nerazumno preuranjen kraj leta usred avgusta. Ali, ko hoće nerazuman raspust u oktobru, taj u školu mora da krene 840 sati ranije.
Ništa, pregrmesmo i tu prvu nedelju. Ćerka je dobila novu učiteljicu, što i nije neka novost. Pređašnjih šest menjalo se tokom prošle godine otprilike kad i novo pakovanje kreda. Školska uprava promenila je strategiju ili pak nije mogla da nađe više nijednu iskusnu učiteljicu koja bi pri zdravoj pameti došla u tu baru punu krokodila, te su poslali dva devojčeta sveže izlegla iz Pedagoškog fakulteta. Predstavljaju nam se na roditeljskom, onako smeškajući se prestravljeno, puštaju pp prezentacije o sebi. Tri tačke, dosta. Godine 22, hobi skijanje, dolazi u školu biciklom. Zamišljam neku njenu sapatnicu kod nas, pa izvukla bi neku čitalačku značku, okružno iz geografije u sedmom razredu, diplomu na likovnom konkursu Crvenog krsta. No, moja deca slabo mare za čitalačke značke, izgleda. Stvarno obožavaju svoje učiteljice, i dok ih ja uspaničeno slušam za ručkom i u glavi računam da li sam mogla teorijski roditi neku od njih, oni raspredaju čija ima minđušu u kojoj nozdrvi, kojoj se koja tetovaža vidi, s kojom uče koju tiktok pesmu, s kojom raspravljaju o Kardašijanima i o beloruskom predsedniku, s kojom spremaju mjuzikl, a s kojom gaje kokoške i čekaju da se izlegu pilići. Pa, makar potraje i 840 sati, a posle učiteljice odluče da voze bicikl u drugom smeru, opet je vajdica – neko je voleo da ide u školu neko vreme.