Šta piju…

Postoji uvek onaj jedan trenutak u toku porodičnog izleta kad svi krenu da se brecaju, da kukaju, i generalno da se ponašaju neuračunljivije nego inače. Iskusni roditelj zna – gladni su. Roditeljski život naučio me je, ako ičemu, a ono da je za porodičnu sreću presudno da šećer ne padne svima istovremeno. E, mi smo se danas našli u takvoj situaciji, ko za baksuz u nekom mestašcu gde je Bog rekao gute Nacht. Jedna gostionica, nigde žive duše, ali piše: otvoreno. Uđemo, kelner stoji na sred hodnika, s rukama na bokovima. Ćuti. Mi pitamo je li slobodno, on nam pokaže omanju, opet praznu trpezariju i pita nas šta ćemo da popijemo. Stigne piće, jelovnik jok. Pijuckamo mi tako, slušajući zvuke svojih creva i koraka u hodniku. Svaki zvuk probudi nadu, no avaj, taško načić prođe hodnikom, proviri, vrati se. Pa neki drugi čovek isto tako. Mi sad razmišljamo – da li su poslali po babu da zgotovi nešto na brzinu, da li je mali trknuo do pijace, da li se kuvar zapio. Deca su ipak imala kreativnije ideje. Videla su rupicu na zidu, kao špijunku. Odatle su čekali da nas ledeni čaj ošamuti pa da nas, ovako gladne, skuvaju i pojedu. Pogledam u telefon, nema dometa. Tu već nervozan smeh krene da nadglasava nervozna creva i mi pošaljemo najmlađeg po konobara. Kad ga je doveo, i kad smo tražili račun,dete se rasplače od surovog saznanja da je ručao ajs ti. Sestre krenu da se smeju, sve očekujući da će im uskoro zatražiti da gurnu prste kroz onu špijunku, a grančica nemamo. I sad sledi mala komedija zabune. Konobar misli da sestre ismevaju brata jer nije znao šta da kaže kad je došao da ga pozove. Konobar ne zna da je brat znao ali nije hteo da mu traži račun jer je bio još uvek gladan, kao i da plače jer je i dalje gladan, a ne zbog sestara. Ja ne mogu da otvorim vrata, otac porodice pritisne kvaku, svi izletimo, kad iza sebe začujemo: čekajte! Izjuri taško za nama i dâ najmlađem šaku najfinijih čokoladnih bombona, da se uteši. Utešili smo se i mi, sve gledajući ga kako sebi diže šećer.