Izvan koordinata

Omiljeni poriv kome se ne trudim da se oduprem bio bi prisluškivanje nepoznatih ljudi u čijoj se blizini nađem. Ovde je to na početku bio veliki problem, budući da sam mnogo vremena provodila u prevozu, razgovora onoliko, ali avaj, svi na švajcarskom dijalektu, džaba. Tek što je počelo malčice da mi se razdanjuje o čemu, kog đavola, krkljaju, odmah sam i izgubila interesovanje. To su, pretpostavljate, sve neki restlovi scenarija za Trumanov šou. A ja sam, kao što znate, navikla na Dom za vešanje, baš me zabole ko koji prašak koristi i da li će popodne biti blage kišice. Daj nešto sočnije, majku mu. Srećom, čujem ponekad i milozvučnu maternju melodiju. Tu se napnem, u uvo pretvorim, i nikad ne zažalim. Znaš onaj, e taj, polomio ključnu kost ovde desno. Šta kako, popio sedam piva, pa vozio onaj električni trotinet. Pa nije im rekao, kazao da je pao niz stepenice. Jeste, bila jedna, sad treba i druga operacija. Da, na bolovanju. Ali radi nešto malo, na crno. Pa farba. Kako, pa levom. Sad ja zamišljam, da nešto neki od ovih što razmatraju kretanje cirusa i stratusa mogu ovo da razumeju, da li bi razumeli, da li bi pojmili uopšte. Ili je to potpuno izvan bilo kojih koordinata u kojima se kreću.
I sad dolazimo do mog drugog poriva kome se teško odupirem. Priča o školi. Ovde su učitelji detaljno trenirani za samu pedagošku profesiju, dakle ne za pojedinačne predmete. Zamišljam opet, taj trening — ako ovo, onda ovo, input autput, iks ipsilon, pa etape, pa ishodi, pa ciljevi, sve fino, lepo i koordinatno. Kad ono, dođu ti živa nekoordinatna deca. Imaju neke inpute za koje ti nemaš autput, tvoji inputi kod njih zabasaju u neke ćorsokake, i vi tako tumarate po onom finom sistemu kao magarci u maglovitom španskom selu. E to se desilo učiteljici u razredu moje ćerke. Pa se ponovilo još par puta. Peta učiteljica ove godine juče ju je u očajanju zamolila da pita mene za savet. I kako sad ja njoj da objasnim da improvizuje malo, i da ako ne može desnom, proba da farba levom?