Kako ćemo?

Kaže mi prijateljica, kad nađeš frizera, zubara i ginekologa, to je to. Nisam nešto žurila s tim, draže mi je bilo lepo kad odem u Srbiju, pa malo folije na glavu, malo skidanje kamenca, malo papa test. Tako ti neki rituali.
Al sad, šta je tu je, nužda zakon menja. Taman i da otvore granice, i da položim test, u pasošu me prepoznati neće, moram bar frizera da nađem. Nudila sam mužu mašinicu, kažem ne mogu više da se gledam ovako, on kaže meni nije problem, ali da li mu nije problem da me ošiša, ili da me gleda, to je ostalo nedorečeno.
I krenem tako da obigravam oko seoskog salona. Vidim, izlaze gospođe raznih godina, ali sve stilski ujednačene. Nazvaćemo taj stil “glavna sestra klinike Švarcvald”. Znate ona frizura, ide uz čarape na sandale.
Dobro, idemo dalje, sledeće selo. Guglam frizeraje. Jedan se zove Fazan i gaji opet drugačiju estetiku, kakve se ovde često sreću u salonima kao što su Mirzo coiffeur, Zana coiffeur, i tako. S njima bih se doduše lako razumela s vrata, jer kad bi videli ove moje jašar repove, verovatno bi rekli ne bi ja tu ništa diro.
Otvorim drugi sajt, izađu imena vlasnika, meni zaigra srce, u ušima krene tamo daleko, suzica zaiskri, odmah dignem slušalicu, zakažem. Šišala sam se na srpskom, rođaci. Trst je naš.