Bašta sljezove boje

Ulazimo u 24. sat onoga što Rusi zovu snegopad, Kanađani ono bijelo govno, a Švajcarci mu se raduju jer konačno ulaze u svoje prirodno stanje. Mi ćutimo i integrišemo se, šta ćemo. Ćerka mi saopštava da će posle škole ići kod drugarice na sankanje. Posle škole je ovde pola 5, u pola 5 je mrak, drugarica na drugom kraju sela, ali nisam ja valjda neka nenormalna helikopter roditeljka. Idi, dete, opušteno. Kako ćeš da se vratiš? Videću. Opušteno, priroda sve radi sama. Krene ona nazad, drugarica će je pratiti do iza šume. Znači mrak, metar snega, nigde nikog. Čule su da je nešto šušnulo u šumi. Onda su vrištale i istrčale iz šume. Ova moja je brzo stigla kući, ali drugarica sirota nije smela nazad istim putem. Piše mi posle njena mama, posle pola sata shvatili su da je nema (jer telefon će dobiti oko 18. godine) i našli je iza šume kako ih čeka da dođu po nju. Ne znam da l’ sad da pristavim neku puru za večeru, mi evo živimo u Branku Ćopiću, šta da vam kažem.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s