Moje pesme, moji snovi

Koliko se sećam, obično su u filmovima truli bogataši slali svoju natrulu decu u švajcarske škole kad im se već popnu na vrh glave. Tamo su ona, zamišljala sam dalje, brisala suze tobleronama i valjala se u čojanim špilhoznama niz sočne pašnjake. Sad moja deca idu u tu švajcarsku školu i mogu vam reći, ništa od toga. Evo šta mi priča jedna ćerka. Imaju ponedeljkom predmet ručni rad u nekoj pomoćnoj prostoriji koja se ne greje, a pritom se vetri nemilice. Napolju minus. Znajući šta ih čeka, dala je drugaricama ideju – otišle su u klozet pre časa, stavile gomile papira na vrele radijatore a onda ih ugurale u pantalone da ih greju dok štrikaju i šiju. Sin je prišao problemu s druge, da kažemo profiterske strane. Deca ovde za užinu nose presno povrće, krekere od riže i možda neku voćku kad hoće da se počaste. Naslednik je shvatio da ako ponese od kuće tri male bombone, dobiće pune šake šargarepa, krastavaca i stiropora. Odraće se od zdrave hrane takoreći. I dok se mlađi primerci potomstva batrgaju zahvaljujući valjda nekim svojim atavizmima, najstarija je što se kaže veći katolik od pape. Pekli su kod kuće kolače pa ih prodavali u školi. Razredna im je rekla da donesu račun za kupljene namirnice kako bi im vratila njihov deo od zarađenog novca. Mozak mi je probila dok joj nisam ispostavila račun za pola kile brašna, tri banane, 2 jajeta i pola putera. Odnela je račun učiteljici. Ova žena zaboravila. I ova moja je uredno podsetila. Pa otvori se, zemljo švajcarska da me progutaš. Nego, moram malo da revidiram te stare knjige i filmove. Možda je ona svinjska glava i sankanje u koritu u stvari neki deo iz Hajdi.