Kupujem prodajem

Pišem vam iz dubina karantina, koji je optimistično zamišljen kao prilika za introspekciju, meditaciju, pisanje eseja i pranje frižidera. Kad, hoćeš, vrag ne leže, a magarac ne lipsava, jednostavno mi se ne da ta kontemplacija. Evo, na primer juče. Moja je ćerka otišla na neku praksu. Nalazi se u relativno udaljenom delu grada, kod čoveka koga smo upoznali prekjuče. Moj muž otišao je na drugi kraj grada ne bi li pokupio, pazte sad, magnetofon, koji je kupio preko oglasa. Kupovina magnetofona deo je prirodnog, da ne kažem analognog, sleda koji je krenuo od gramofona, tako da očekujemo do kraja pandemije da će nam u dnevnoj sobi muzicirati trubaduri i truveri ili tako nešto. Pokupio čovek fino očuvan magnetofon star svega 50 godina, nasleđen od pokojnog dede i krenuo po ćerku. E sad je momenat da saznate nešto o našim kolima. Naš auto je u jeku puberteta, što svakom živom čeljadetu malo prespoji elektroniku, dešava se i najboljima. Tako je i kod njega. Inače je jedno srce od auta, ali eto povremeno mu nešto dune i onda stane. I ni makac. Sutra ujutru, sve u redu. Znači ono, klasična tinejdžerska histerija. Dok se moj čovek tako vraćao sa svojim magnetofonom i prolazio kroz centar grada Ciriha u špicu svih špiceva, na jednom od najprometnijih semafora u gradu, naš auto je procenio da je perfektan momenat da padne u fras. Dakle, mrtav, skroz. Na sred semafora. Šlep služba se ne javlja. Tri policajca grada Ciriha zovu, svako sa svog telefona. Jok. Moj muž u ovom momentu shvata da treba da obuče onaj drečavi prsluk, ali da bismo uneli dašak vedrine u ovaj psihološki triler, valjalo bi napomenuti da on tada uviđa da je prsluk dečje veličine. Tako da, ako vam je teško da zamišljate čoveka kome je crkao auto u centru i svi mu trube, samo ga zamislite u tesno mi ga skroji nane jelečetu i prizor postaje mnogo podnošljiviji.Zove mene da mi kaže da organizujem prevoz za dete, ja zovem dete držeći pri tom čas preko zuma, detetu je prazna baterija, Korisnik nedostupan. Sada je dobar momenat da vam kažem da sam u recentnom periodu gledala neke serije o otmicama tinejdžerki koje ovom prilikom uopšte ne preporučujem. U paralelnoj montaži zamislite mene koja guglam čoveka kod kojeg mi je dete, mog muža u prslučetu koji penje auto na kamion i ćerku koju čovek dovozi kući, hvala mu i živ bio. Sad je momenat da odahnete uz neko žestoko piće. Jer ovo nije kraj. Nije čak ni poluvreme.Stigli svi kući, Bogu hvala. Gledamo onaj prepotopski magnetofon i divimo se kako se lepo vrti. Uskoro ćemo shvatiti da je to sve što ume. Ne svira, ne snima, ništa. Kaput. Samo se vrti, vrteli ga u reciklažnom centru.Sledi mali intermeco u kojem ćemo se čuditi koliko dan može biti lud. Ali onda će svanuti novi dan.Sutradan, stiže sin iz škole. Pola sata kasnije, zove me izbezumljeni otac njegovih inače dobrih drugarica i kaže mi da je ovaj moj veselnik sa još nekim bitangama pokazivao srednji prst njegovim ćerkama. Ništa, otac mog sina strpa barabu u auto koji se u međuvremenu povratio iz frasa i odveze ga na izvinjenje, onako fino pred celom familijom. Tu se moje nade da će bar on iz naše porodice doći do stranog pasoša konačno i neopozivo razvejaše u prah.Ali, red govanaca, red meda, stiže poruka bivšeg vlasnika magnetofona. Ups, nisam znao da ne radi. Vratiću vam novac, samo mi nemojte slati šklopociju nazad. Uzgred, moja mama misli da ste baš lepo obučeni, a i auto vam je lep. Ovde je momenat da vam saopštim da bivši vlasnik magnetofona živi u kući na obali Ciriškog jezera. Taj podatak biće vam važan da biste mogli da pojmite složenost izbora pred kojim se trenutno nalazim. Prvo, pošto mi je sin profućkao mogućnost dobijanja stranog državljanstva, da li da poturim muža, kad se već tako dobro pokazao? I drugo, ako vlasnik vile na Ciriškom jezeru, koji je pritom talentovan za trgovinu polovnom robom, hvali moj auto i muža, nije li to prilika za savršenu trampu? Evo, zadržaću magnetofon.