Među javom i med snom

U ovoj priči glavne uloge imaju jedan deda, jedno kupatilo i jedna zgrada u jednom seocetu gde se ljudi retko zaključavaju. Dan je bio ne naročito naporan, ali kao i svi drugi dani kad se porodica druži tokom retkih zajedničkih slobodnih perioda, bilo je jela i pića, pa pića, pa jela, možda malo iznad dedinog uobičajenog reda. Sem toga, sutrašnji dan je bio dan puta, povratka kući, što je unosilo nemali nemir u dedinu svest, podsvest i nesvest, a moguće da su izvesnu rolu u ovoj minijaturi imali i lekovi za spavanje. Kako god bilo, deda je oko dva sata posle ponoći krenuo u svoj pohod ka toaletu. To je njegova uobičajena noćna rutina koju praktikuje redovno i bez remećenja sna, budući da se istrenirao da ode do kupatila, obavi šta ima i vrati se u krevet ne budeći se preterano. No, ove noći, nešto je tu rutinu poremetilo, verovatno ponajviše činjenica da je prethodnih noći spavao u iznajmljenim apartmanima i gostinskim sobama te je mapa noćnih krstarenja trpela stalne izmene. U hodniku, deda je sreo unuku, koja se u to vreme tek spremala za spavanje i pitao je, najnormalnije, gde su vrata njegovog apartmana. Unuka nije shvatila da deda sanja i u tom snu zbilja ne može da pronađe ponovo svoj krevet, te se samo nasmejala i produžila da se bavi svojim losionima i tonicima. Tragajući za krevetom, deda je posegnuo za sledećim vratima – bila su otključana. Izašao je, osetio hladnoću pločica na bosim tabanima i krenuo oprezno niz stepenice. Prva sledeća vrata, na spratu ispod, bila su takođe otključana, te je deda ušao s olakšanjem, očekujući da je konačno stigao do svoje sobe. Kad, vraga! U ovom stanu, prostorije su imale isti raspored ali su izgledale drugačije, počev od kujne koju je video s ulaznih vrata, te se okrenuo i popeo gore, u stan iz kojeg je izašao, gde je onda našao nekako svoj krevet i nastavio da spava. Ujutru se čudio ovom zastrašujuće stvarnom košmaru. A onda je unuka potvrdila čudan susret u hodniku, kao i zvuk otvaranja i zatvaranja ulaznih vrata, koji su čuli i ostali budni ukućani, no mislili su da im se učinilo. Tako se misterija raspetljala. Sad ostaje samo da ispitamo kako će na naš odnos sa prgavim komšijom odozdo uticati činjenica da sem što mu skačemo po glavi, puštamo glasnu muziku, lupamo, deremo se i tapkamo loptu, šaljemo i stariju gospodu u pidžami da mu obiđu kujnu oko dva sata posle ponoći.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s