Utisaka puna glava

Petak je, vreme da sumiramo utiske nedelje i proverimo jesmo li sretniji jesmo l’ pa metniji. Luđi jesmo, nema potrebe da proveravamo. Krenimo od ponedeljnika.

1. Prošao je predlog usmeren ka očuvanju krhke švajcarske privrede, a preko grbače nas pograničnih profitera. Naime, nemačku, odnosno francusku granicu dnevno prelaze stotine hiljada ljudi. Neki rade u jednoj zemlji, a žive u drugoj, a neki i žive i rade u Švajcarskoj ali skoknu preko granice u redovan pazar. Tamo uživaju u kupovini šnicli ne pitajući se da nisu slučajno od jednorogovine ili narvalovine kad koštaju toliko, i u inim zadovoljstvima malog čoveka. Meni je najimpresivnija činjenica da u ovim pograničnim prodavnicama imamo jednu balkan džipsi medžik atmosferu, te ti sve nekako toplo oko srca dok tovariš gajbe piva, kartone mleka i džakove krompira a okolo slušaš: “Majka, da gi zemim jedno avokadtše?”. Lepota. Elem, Švajcarci su spustili iznos do koga se roba može bez carine prenositi i sad je momenat da iskokamo svoje nemačke kokice, zavalimo se i posmatramo kako će im kreativna balkanska dijaspora izaći na nos sa svojim kolicima sa duplim dnom, tajnim pregradama u gepecima i mortadelama u donjem vešu.

2. U utorak je sin ušao u kuću mokar kao moča, doslovce kao da je izronio iz kade. Na putu iz škole isprobavao je da li može da preskoči fontanu. U našem selu fontane su relativno duboke i uske, ali ne dovoljno da bi se preskakale. Ili bar uspešno preskakale. Nikad neću sebi oprostiti što nisam videla taj prizor, ovako mogu samo da zamišljam i umirem od smeha.

3. Sreda je, stižu liste za pakovanje. Devojke idu iduće nedelje na ekskurziju, što se ovde zove “idu u lager”, pa nekako ne mogu da vas ne prođu trnci, no navići ćemo se. Stigle su liste za pakovanje i pravila ponašanja. Nema telefona, kome je do tehnologije nek nosi mp3 plejer ili fotoaparat. Nožići, vreće za spavanje, lampe za čelo. Nema sopstvenih slatkiša, može se poneti samo kutija kolača za ceo razred. Džeparac maksimalno u visini 1500 dinara. Jaooo, kad mi se vrate, pa kad navale na boraniju, pa kad mi izljube noge i ruke što sam im oprala posteljinu, postavila sto i nisam isterala noću u šumu. Jedva čekam.

4. Za četvrtak je zakazana trka šestaka za kišne šume i ugrožene životinje. Trebalo je da animiraju roditelje, prijatelje i rodbinu da uplate izvesnu sumu na račun WWF za spas valjda leoparda. Koliko krugova istrče, toliko mi para uplatimo. Moja ćerka koja inače umire do drugog sprata, trčala je kao prokleti forest gamp. Kad sam uveče mužu saopštila koliko sam uplatila leopardima, trebalo je videti to lice. Da proplače kišna šuma.

5. U petak je na školskom blogu izašao tekst koji su učiteljice sastavile od najboljih delova dečjih tekstova. Moja ćerka posebno je ponosna na činjenicu da je njen impresivni fragment dobio strukturno povlašćenu poziciju na kraju izveštaja. A kako i ne bi kad je napisala ovako sugestivnu pesničku sliku: “Autobus je bio pun mokrih šestaka i smrdeo je na sredstvo za dezinfekciju” . Kakav asepsol sumatraizam, a, rođaci?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s