Širi širi šareni peškiri

Siđem ja tako u veš-kujnu i spazim na žici neki veš koji sam zaboravila da sam prala. A i da sam širila. No, ništa mi to ne bi čudno, krenem da skupljam prnje sa štrika, kad, imam šta i da vidim. Petnaest pari čarapa, sve bele, ali različitih veličina, sa raznim natpisima, vise, braćo i sestre, kao vojska! Uparene! Tu naprasno shvatim neporecivu istinu: ja ovaj veš kačila nisam, a ni bilo ko moj. Ovo je neki komšija imao termin za mašinu posle mene, ja zaboravila da izvadim veš, on lepo pokačio. Po parovima, boji, veličini i natpisima. Pakao. Odmah krenem da proveravam šta mi je od intime komšija pregledao. Nema gaća, dobro je, al zato je tu jedan peškir s fronclama od pola metra, decu smo njime brisali kad su bili bebe pa ga tako dronjavog iz sentimentalnih pobuda još rabimo, što dakako ni manje nenormalan svet ne bi razumeo, a kamoli ovi što slažu po parovima. O belim čarapama koje nisu baš bele ne vredi sad ovde trošiti reči i energiju, prešli smo s komšijom na novi nivo privatnosti, šta je, tu je. Utvrdila sam u rasporedu ko je to bio, sad ostaje samo da vidim kako da mu se zahvalim i odužim. Da širim njegov veš nisam kvalifikovana. Da mu spremim kolač takođe ne umem, jednom je on po nekom svom bezglutensko-vegansko-bezšećernom načinu ishrane pravio kolače za celu zgradu, gledali smo ih nedelju dana a onda izneli na terasu golubovima ili već nekim drugim veganima. Da u lokalnom maniru kupim čestitku sa detelinom i porukom ispisanom zlatnim slovima a onda za nju zalepim recimo kutiju spajalica ili konac za zube, zabranjuje mi nacionalni ponos. Mislila sam možda da se otvorim za peškir, kad je beg bio cicija. Ali me brine, šta ako je krenuo da gugla šta kog đavola Srbi rade s tim peškirima pa je video da ih nosimo na sarane. To bi bilo baš nezgodno.