Preživljavanje u prirodi

Počne tako raspust, koji se u Švajcarskoj zove “sportski” jer se, dabome, koristi za zimske sportove. Prvog dana raspusta, izvestan roditeljski par odluči u nekom napadu liberalnosti da nikom ništa mimo volje ne organizuje i ne trpi kolutove očima unapred i unazad, frktanje i brecanje i kaže deci: Mi idemo na skijanje, a vi kako hoćete i šta hoćete. Najmlađi potomak narečenog liberalnog roditeljskog para krene na ski-izlet, dok starija deca sa zebnjom u srcu, knedlom u grlu i očima na zejtinu ispratiše roditelje i smarača i ostadoše da čuvaju kuću. Svima lepo, sin u centru roditeljske pažnje, nama jedno dete ko nijedno, ove dve na relaciji netfliks-nutela, ma fantazija. Sve dok koze nisu izašle da se prošetaju. Bez ključa. E sad, šta će jedno poluodraslo čeljade da uradi kad se zatekne u februarsko predvečerje, na minusu, bez ključa, a roditelji stižu za sat i po? Pozvoniće komšijama? Taman posla. Sačekaće ispred zgrade da neko od komšija naiđe, pa će s njim ući? Daleko bilo. Pozvaće neku drugaricu, da bude tamo? Pupupu. Šta, nemate više ideja? Snimiće podkast, rođaci, šta drugo? Koze su snimile podkast na obronku šume, u mraku, uz zvučnu zavesu sokolova koji obleću iznad njiva. Tema su im čudne situacije u koje ih je život bacao. Eh, taj život, stvarno jedna nepredvidiva rabota.