Kućni red

Kad smo stigli, trebalo je naći stan. I to brzo. U gradu u kojem se vreme potrage za stanom meri mesecima. Da bismo ubedili nekog da nam iznajmi stan, nama palima s Marsa, bez kreditne istorije, prihoda, referenci, potrebno je bilo izvući makar i kilave adute. Naši su bili: nismo pušači i ne sviramo instrumente. Što je, kao što svi znamo, polovično tačno.
I tako se uselismo. Za dve nedelje i utrostručismo broj stanara. Novi stanari, napomenimo i to, uzgojeni su u Srbiji, u kući, bez svesti o ,,komšiji odozdo”. Došli su, tako divlji, u zemlju gde se malo jače zatvaranje vrata na autu na parkingu posle 22 sata smatra kršenjem kućnog reda i mira.
Komšija odozdo žali se da mu tutnji nad glavom. Mi šištimo na decu redovno, i ajde, manje viču, ali tu levitaciju nikako da savladaju. Jutros se probudim i u svesti mi sinu misao o Miki Ajkuli. To je bio komšija odozdo mog detinjstva. Možda se pokoji put i pojavio, očajan, na našim vratima. Ali uglavnom je živeo u pretnji: ,,Kad ti dođe Mika”. A pojavom, kao i nadimkom, opravdavao je efikasnost ove kratke rečenice. E, moji sad imaju čika Enca, integrisanog Italijana koji ne mari za svoje bučne korene, ali mari za svoj teško stečeni švajcarski mir. I da vam kažem, pa nije to ni loše. Moraš u tom postajanju čovekom da naučiš prvo da ne skačeš nikom po glavi. Drugo što moraš da naučiš jeste da, van perioda kućnog reda, pevaš do mile volje.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s