Cincilinci

Ovde se deca deru. Ko i svuda. Ali, odrasli se ne deru. Ni na decu koja se deru, a ni inače. Prvi put kad sam na železničkoj stanici rekla svom detetu nešto povodom toga što je recimo selo u neku pljucu, a onda prstom razmazalo trag na farmerkama, dočekalo me je nekoliko prilično začuđenih pogleda. Pazite, nisam se čak ni drala, samo su po mom tonu mogli da naslute da govorim nešto što potencijalno može da ugrozi detetov psihofizički integritet.
Od tada sam sto puta na ulici, u prevozu, viđala scene zbog kojih bih, o i te kako, ugrozila integritet svoje dece. Ovdašnje kolege roditelji govorili su deci reč-dve, ali o volu i kupusu nijednu, sigurna sam.
E onda sam se susrela sa decom u školi. Kao i moje druge kolege nastavnici u Srbiji, ja imam glas za učionicu. On je dosta izmenjen, glasan i prodoran i uključuje mi se čim počne čas. Prvi put kad sam ovde progovorila svojim školskim glasom, deca u prvim klupama vidno su se trgla. To se posle ponovilo više puta dok nisam naučila da se đacima ovde niko ne obraća glasom iz užičke republike. Ali kako onda ti ljudi opstaju u učionici, ko ih uopšte čuje?
Sve mi se razjasnilo prilikom prve posete vrtiću u koji ide naš sin. Bio je dan za posetu roditelja, svi smo se igrali s decom ili međusobno pričali, kad se odjednom začuo udaljen, nežan zvuk zvonceta, recimo kao zvonce za vrbicu, ne glasnije od toga. Čuo se iz susedne prostorije, i ja sam ga registrovala tek krajičkom svesti, dok je moj sin, onaj isti sin obuci se, ajde obuci se, je l’ sam ti rekla da se obučeš, drugu čarapu nisi obukao, mi sad izlazimo, ako moram još jednom da ponovim, počeću da urlam, da, taj isti sin, na taj udaljeni zvuk cingilingi, bacio autiće iz ruku, ustao i bez reči odšetao u drugu sobu, stao u red za ostalim hipnotisanim petogodišnjacima, prekrstio ruke i slušao šta vaspitačica ima da im kaže. Držala im je neku vakelu, to sam shvatila, i bila u isto vreme dosta stroga ali taaako smirena, da mi je došlo da je pitam da da i meni malo toga, šta god da je. 
I onda sam se setila. U svakoj učionici imam tako nešto, mali gong, triangl, zvonce. Dovoljno je da blago zazvonim, oni svi prekrste ruke i smire se. Hajde da kažemo da, ruskog mi naučnika Pavlova, još nekako i razumem kako to radi kod dece. Ostalo je samo da otkrijem kako da se ja prešaltam iz komandanta bataljona u tibetanskog monaha.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s