Let, let, lasto

Jelena Angelovski je u Lastinom duplom busu, jednom od dva, krcata, koja su ovog popodneva krenula put Srbije. Putovanje će trajati oko 24 sata. Vozač Panta u kraćem obraćanju putnicima obznanio je da je rano govoriti o vremenu dolaska u Beograd. Međutim, o pravilima korišćenja hemijskog toaleta, Panta je, avaj, progovorio prekasno. Elem, pošto se u busu može piškiti, pušiti, a vala i popiti kafa, letimo bez stajanja.
Čuli smo još na parkingu ko gde ima koliku kuću i koliko je koštao kvadrat, kako je Švajcarska skupa i niko ne kupuje salamu na kilo, sad smo već intimni. Praznici nam stižu. Stay tuned.

Dvadeset. Šest. Sati.
Jedna nepregledna, crvena zmija od treptavih farova, protegla se pretprošle noći od Minhena do Budimpešte. Cela zapadna Evropa slila se posle poslednjeg radnog dana dole, kući. Prvo smo mileli tim auto-putem. Pa zapušili Horgoš i Kelebiju. Podmitili mađarske carinike novcem spontano sakupljenim u plastičnu čašu. Nije pomoglo mnogo.
Stigosmo najzad u Beograd. Na Mostarskoj petlji dočekala su nas svetla u bojama zastave. Ona što se žalila da je onamo sve štres i nema salame na kilo, izvadila je brzo telefon da snimi priču za instagram. Uz muziku. Pitali su je, šta vam je to. Aleksandra Matriks, veli. Odlična je, remiksuje.
I sve to pošten gastarbajter preživi i računa, dobro, sutra je novi dan, naspavam se, i idem malo da pričam ljudima kako živim punim plućima, kad vraga. Oteklo ti grlo od onog dima iz pušionice u busu. Sindrom lasta.

Lasta se vraća. Tradicionalnih 26 sati, protiv uroka. Panta ponovo poziva na obazrivost prema hemijskom toaletu i solidarnost prema mitu za mađarske carinike. Da l’ je solidarnost bila nedovoljna, da l’ im nije bio dan, tek carinici su ljuti i traže da svi, pa i deca izađu u tri noću na sneg, na – 6. Nešto je ipak drugačije. Ne pada nam na pamet. Ni da se solidarišemo u potkupljivanju, ni da izvodimo decu. Ispituju kuda ćemo. Kući idem, razumeš, kući, kaže mu jedan čiča. Panta mu se skoro izvinjava, a nas upozorava, Mađarska je ovo, nije vam ovo Srbija. Idemo dalje.
Dok šacujemo pogodne badnjake po zavejanim austrijskim obroncima usput, osluškujemo živu gastos diskusiju. Ej, trideset godina, pa dosta mi je više. Samo da dobijem srpske papire, pa neće me više videti. Nastavlja se sa najboljim predsednikom u novijoj srpskoj istoriji i procenama ko bi stigao dokle ako bi se krenulo na Kosovo. Iz Švajcarske, razume se.
Jedna od mojih ćerki je poluljuta, ne ide joj se nazad. Druga mi je pre neko veče rekla da svaki čovek ima dve selidbe u životu, kad se rodi i kad umre, a da neki, kao mi, imaju i više. Šta ja onda njoj da objašnjavam?
Približavamo se ciriškoj kući dok se Badnje veče približava kraju a naše komšije času počinka. Večeras će morati malo da otrpe povratak varvara. Šta da im radim, zvezda sa istoka nekad se pojavi na neočekivanom mestu i ti nemaš kud no da je pratiš.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s