Zrno po zrno

Možda se neko seća moje ispale s početka švajcarske avanture, kada sam zvonila komšijama da ih upoznam i ponudim kolače, pa mi niko nije otvorio. E pa, evo nastavka.
Pošto smo shvatili da ovdašnji susedi nisu baš u fazonu ful kontakta i upada na gajbu, ali su vrlo srdačni na bezbednoj udaljenosti, otišli smo korak dalje. Ima jedno mesto u ulazu zgrade, gde komšije ostavljaju stvari koje im ne trebaju, ali su još upotrebljive, od bundeva i ukrasa za jelku, do stočića za kafu. U ponedeljak smo tamo instalirali jedan stočić (ne onaj koji smo uzeli odatle), na njemu ostavili činiju sa čokoladicama i poruku da slavimo Božić i da želimo da im zahvalimo na dobrodošlici.
Ujutru je papir bio ispisan porukama, zahvalnicama, dobili smo čak i pravu čestitku.
Mali gestovi ovde imaju ogroman značaj. Na kraju priredbe u školi u koju ide jedno od naše dece, dirigentkinja hora i orkestra zahvalila je deci koja su svirala podelivši im poklone. Svako je dobio po jedan papir, savijen u svitak. Dobro, imao je i mašnu. U jednoj od škola u kojima radim organizovan je koktel za nastavnike, na koji nisam mogla da odem. Koleginica me je jurila dve nedelje da mi isporuči poklon od direktorke. Paklicu maramica. Majke mi mile. Lepo upakovanu paklicu maramica.
I kakva nam je sad atmosfera u zgradi? Evo vam primera. Nekoliko večeri posle ispada sa čokoladama, u našem stanu mogao se čuti komšija iznad u zanosu ljubavne strasti. Napominjem da se ovde ne čuje nikad ništa, ni ker, ni vodokotlić, ni tiganj kad ti tresne na pod. Nichts. I onda ovo, život u punoj snazi. Pa ti reci posle da male stvari ne pokreću velike promene.