Kako ćemo?

Jezik uvek nađe put, stalno to ponavljam ovih meseci svojoj deci, očajnoj što ništa ne razumeju, a i ako razumeju, ne znaju da kažu. U tom probijanju jezika važno je otarasiti se svake sujete i razgibati ruke i noge, prosto. Lupaj, nešto će te razumeti. Pročitaj pločicu s imenom, možda je naš. Nasmeši se i kaži ,,ja, genau”. Opusti se, jezik nađe put, kao voda. To koliko sam ja prestravljena pred rečeničnom konstrukcijom u kojoj je smisao u poslednjoj reči, do koje često ne stignem, ne pominjem. To da u tom jeziku postoje i proklete pridevske deklinacije koje ću zapamtiti kad i bifurkaciju Nerodimke, takođe držim u tajnosti.
I tako, jednog dana, ode moj muž da se ošiša. Frizer, Turčin, šiša ko lenjirom i šestarom. U nedostatku reči, uz nekoliko pokreta, dogovore se o frizuri, i moj muž stavi svoju glavu u turske ruke. Kroz par minuta, susedni frizer izvadi telefon, okrene broj, kaže dve rečenice, i pruži mobilni ovom našem Obiliću. Iz slušalice se začuje: ,,Zemljače, de mi reci kako ćeš da se šišaš, nemoj da te ovaj unakazi.” Kažem vam, kao voda.