Ošljari u zemlji mrava

Među mnogim traumama iz školskih dana, bojenje mi je uvek bilo u samom vrhu. Bojenje pozadine, pakao nad paklovima. Moja deca nasledila su izvestan prezir prema ovoj raboti, praznih bojanki puna nam je kuća. I onda smo stigli ovde. U zemlju gde se boji studiozno i strpljivo, gde se ne prelazi linija, ne menja pravac kretanja bojice, ne ostavljaju rupe.
Vaspitačice i učiteljice odmah su krenule da opominju na strpljivost i temeljnost. Ovi šalabajzeri, žvrlj žvrlj i fertig. E pa neće moći. Vraćaj, ponovo.
Meni, srećom, niko još nije tražio da bojim. Ali bilo je trenutaka kad sam se osećala kao šalabajzer, da vam kažem. Recimo, u školi se organizuje neka manifestacija, po učionicama, okupljamo svi đake i nešto im organizujemo. Ja skupila moje, posela ih na patos u krug, pričali, čitali, pisali i aj uzdravlje. Odem kod švajcarske koleginice. Ko u bajku da sam ušla, gore sveće, neke draperije vise, lampioni. Sve diskretno i skromno, ali lepo, baš lepo. I mene tu tresne. Nešto je mene u hodu malo ubilo u pojam, ubedilo me da može i na pola, da je okej i da nešto ostavim belo, žvrlj žvrlj i ćao. A ova deca, ovi ljudi, to su bre mravi.
Ti mravi, doduše, idu samo po linijama. Jednom sam đacima podelila zadatke na papiru isečenom tako da je ispod poslednjeg pitanja nedostajala linija za odgovor. Bilo je mesta da napišu, ali nije bilo linije. Skoro niko u razredu nije odgovorio na to pitanje. Nije bilo linije.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s