This is the Real Thing

Odemo mi tako na prvi veliki, pravi koncert ovde. Fino mesto, u gradu, taman prave veličine, za Pančevce — ko Studentski. Ostali, šta da vam radim.
S vrata, preko garderobe, do onih što pregledaju jesi li pečatiran, susrećemo se s kanonskim primercima pravoslavne braće, malo ruske, malo grčke, ispod sapetih crnih majica i košulja sevaju krstovi na bicepsima i brojanice oko gracilnih vratova. Mislim, sve danke, bite, prijatno veče, dobijemo dozu švapske kurtoazije, ali nas na ovom ulasku ipak ugreje onako jedan topao osećaj kao da ulaziš na savski splav a ne na neku poš zabavu.
Uđemo, tako okrepljeni, kad u sali, Bogo moj, teška gerijatrija. Mislim, ima tu i kožnih helanki i padnutih ramena i drugih pregnuća da se kazaljka vrati unatrag. Ali čoveku bude prilično jasno kad se približi šanku pa vidi da onaj jedan udaljava aparat za karticu jedno pola metra da bi video da ubode pin, a drugi znalački proučava etiketu pre nego što mu konobar sjuri u čašu vino koje će piti na svirci, dakle ne baš uz tartufe, uglavnom, jasno čoveku bude — kateter je prisutan, to je otprilike performans koji nas očekuje. Odaberemo strateški položaj na kome smo bezbedni kad raja počne da se pali pa polete proteze i stanemo.
Otpijemo, pogledamo na sat ko kreteni oni poslednji, švajcarski. Minut do osam. Sad će.
Posle najave koja je bila na dijalektu, pa ne znam šta su rekli, ali kontam da su upućivali publiku na mesta gde se mogu poslužiti defibrilatorima, izlazi bend. Zamislite proširenu prvu postavu bilo kog britanskog sitkoma – to su oni. Dva matora zajebanta, dve zgodne cice, jedan latino zavodnik, jedan peder, jedan štreber i jedna totalna dileja. Osim što je dovoljno da izađu pa da razgale publiku, sviraju, ubijaju.
Izlazi onda i Liza Stensfild i slede dva sata potpune magije.
Povremeno te štrecne kad kaže: ova pesma je stara 30 godina, a ti pomisliš: ali čekaj, pa ja sam tad… Au da.
A publika? Jesu oni i Švajcarci, i matori, i počinju svirku u 20.00, ali su i ludi. Bogu hvala.