Vaše dete i vi

Ne znam šta da vam kažem, meni nešto ovo vaspitavanje nikako ne ide. Kad sam dobila prvo dete, stvarno sam iščitala sve po redu, od doktora Spoka do foruma o nijansama kake, jezik mi je otekao od analiza po parkovima i igralištima. Pa opet, to dete se samovaspitalo, i to prilično dobro. Onda je došlo jedno nevaspitljivo dete za koga ni Gospod Svedržitelj nema optimalnu metodu do svog starog recepta sadržanom u mnogoponovljenom udaranju glavom u zid. Najzad, stiglo je i treće dete, kod koga je roditeljka, vaspitački maher, shvatila da je on jednostavno dečak i da najveći deo vremena ona nema predstavu šta je njemu u glavi.
A istina je, zapravo, da bi svet bio tako super mesto kad bi ličio na to što je jednom šestogodišnjaku u glavi. Pomalo starozavetno doduše, ali znalo bi se, crno je crno, a belo belo, i ako sam ja crno a ti belo, jednostavno nema načina da oboje pristanemo na sivo, nego da vidimo ko je jači, toga je i carstvo, i kraj. Tako je sinoć taj moj sin odlučio da podeli sa sestrom jednu svoju sociološku epifaniju. Znaš ono kako nekad misliš za nekog da nema pojma, a on u stvari zna više i bolje nego ti? E pa to se meni desilo, kaže. Ljubi ga majka, kakvo sozercanje. Znaš ono kako ja mrzim crnce? E moja Jelena, eto ti tvoja slobodna deca Samerhila, da nisam morala da se pritajim do poente, lepo sam mogla da pandrknem na mestu. Dakle, crnci. Imam ja tu jednu crnkinju u razredu. Znaš ti da ona može da stavi nogu oko glave? Znači, bukvalno sam pukao kad sam to video. Ošišala me. Ja ne mogu ni do pola kao ona. I to je to. Jedan : nula za crne.