Masna laž

Deca ne smeju da se lažu, to je jedno od svetih roditeljskih pravila koje sam naučila da ne kršim još onda kad sam mesec dana stavljala crni luk u svako jelo, bezočno pritom tvrdeći da ga nema, eda bih svojoj ćerki dokazala eteričnu prirodu crnog luka, kao i njegovu sklonost ka dezintegraciji. No, to što decu ne lažem, nikako ne znači da ne lažem njihove učiteljice, doduše samo kad to same traže i zasluže.
Stigne tako juče tabela iz škole. Treba u nju da upišemo šta radi dete kad u toku dana i koliko vremena ta aktivnost traje. Učiteljica je popunila prvu rubriku da nam pokaže. Fruštuk. Firtel nah zibn. 7.15! Ja sam stvarno osoba širokih shvatanja i verujem da neko i u ovoj situaciji u 7.15 već doručkuje, ali gospođo, brate, pa da li ste vi čitavi? Ispod nepregledni niz redova, do večernje lektire u osam uri. I čime sad ja to da popunim, kojim aktivnostima svoje ćerke? Gledanje jutjub tutorijala o trikovima s akvarijumskim ribicama? Crtanje po čipsu? Brojanje koliko najviše žvaka može da stavi u usta? Ok, to mi je do osam. A šta do uveče? Ništa. Ako hoće takvu igru, dobiće je. Izbacim dete iz sobe da ne gleda, zatvorim vrata, zasučem rukave i prionem. Pola osam — gimnastika kraj otvorenog prozora. Osam — tuširanje i zatezanje kreveta. Pa učenje, pa aploudovanje domaćeg, pa klavir, udri tuci. Negde kad sam stigla do srede, shvatim da učiteljica zna kad mi aploudujemo domaće i da je to u 11 uveče, pa malo nafriziram tabelu. Kod četvrtka shvatim da ponedeljak nije bio peti, nego šesti april, i da sam sve domaće pogrešno izmislila. Setila sam se i da ona vidi moju ćerku svako jutro u 10, da joj je prilično očigledno da nije radila aerobne vežbe pre toga i da joj se krevet vidi na kameri. Sad, dva su moguća scenarija. Ili iduće nedelje idem u socijalnu službu na razgovor, ili će shvatiti da je ono dete još i odlično ako imaju u vidu ko ga vaspitava. Odruči!